Након 30 година увида у многе технике традиционалне медицине, од далеког истока до модерног запада, све до прапостојбине цивилизације на планети Земљи, моја лична истраживања су ме довела до сазнања којима сам помогла прво себи, својим ближњима, па пријатељима и људима који су ми долазили по помоћ. Сада ћу то покушати да изложим и Вама.

Људски род се данас сусреће са великим захтевом за помирењем два важна уверења:

– Прво је да се на човека гледа механицистички (Њутнова физика седамнаестог века), што значи као на сваку машину којој кад неки део престане да ради одстранимо га, или “у најбољем случају” заменимо за неки други. Уско повезано са овим уверењем је и уверење да је наш живот линеарна функција у времену и простору, и да је то след јасно предодређених догађаја, као тачака на једној линији живота кроз које ми пролазимо од рођења па до смрти. То нас даље доводи до уверења да је све што нам се дешава само сад и никад више, и да нешто можемо велико пропустити у животу само ако не будемо спремни. То даље имплицира да све што нам у живот долази треба без размишљања узети. У тој матрици човек је у старту жртва, губитник и неминовно мора да развије низ ниских вибрација свести, тј. емоција страха, љубоморе, мржње, љутње, кривице… Слушамо реченице: ”Само сад и никад више”, “Узми све што ти живот пружа”…

То од нас људи, прави бића ниских моралних вредности склоних превари, корупцији, неморалу, бахатости, похлепи. Све ове особине “красе“ неке ниже облике живота, а данас их  срећемо у зоолошким вртовима у кавезима под кључем или у далеким непрегледним, беспућима, џунглама и саванама, у сваком случају далеко од цивилизације.

– Друго је уверење произашло из саме природе, а потврђује се у  модерној квантној физици, у којој је материја и честица и талас, а то значи да је кретање материје у ствари кружење. Да се живот не представља праволинијски већ у облику таласа – циклично, тј. у облику спирале. То човека ослобађа тог страшног бремена које се зове време, и ми почињемо да схватамо да је успон и пад предодређен самом природом материје. Талас има своју узлазну и силазну путању, свој максимум и минимум. Имамо амплитуду тј. висину као и учесталост тј. понављање у времену. Када то знамо онда живот није страшно место за нас, ништа није катастрофично, сваки пад ће нас неминовно довести до неког новог успона, свака прилика ће нам поново доћи, али ћемо се ми у међувремену ускладити са њом, тј. бити спремни да на њој “сурфујемо”. Нећемо живети са осећањем кривице, и жртве или као мала деца која на свет гледају са позиције “страшно-страшно”, већ са позиције пао сам, устаћу, отресћу се и покушати поново. Слично учењу да ходамо. Та матрица нам даје слободу кроз увид да колико год смо у неком тренутку успешни, богати, славни, исто тако у следећем тренутку можемо бити слаби, нежни, осетљиви, неуспешни, сиромашни, несигурни, несрећни, болесни… То је само тренутак, то није константа. Неће трајати вечно. То нам даје снагу и храброст за оне тренутке у којима Његош каже: ”Треба знати стићи и утећи, и на страшном месту постојати!” Кад нам је лепо не узвисити се, а кад је тешко не понизити се. На далеком истоку кажу екстремни Јин прелази у Јанг и обрнуто.

Све нам то помаже да схватимо мудрост да је у природи свега, па и у људској природи промена.

Данас и једно и друго уверење има своје следбенике. Ако узмемо да је промена природна појава, онда је највиши облик здравља да направимо промену у право време и на правом месту, доносећи праве одлуке, и пловећи на фрекевенцији својих највиших реалности. Реалност није једна. У геометрији се зна да ми кроз једну тачку можемо провући бесконачно много правих линија, али и да је свака права линија потпуно одређена са две тачке. Практично то значи да док не почнемо неко кретање, или се не одлучимо за неки циљ у животу, ми имамо бескрајно много могућности.

Ту долазимо до још једног појма квантне физике а то су “паралелни светови“. Живот који ми свесно живимо, тј. који смо изабрали да живимо, не искључује могућност свих других паралелних живота у нашој подсвести. Узећемо сликовито, да се све реалности нашег живота налазе у неком “мору” могућности. Паралелне реалности су као заталасаност морске површине. Ми “сурфујемо” по једном таласу, а око нас је мноштво других. Ако идемо кроз живот са идејом механицистичког приступа стварности, ми ћемо бити ухваћени у замку фатализма да је реалност таква каква јесте, да се ништа не може променити и да је боље остати ту где јеси него нешто мењати па покварити.

Човек који има знање, свест и уверење да је он креатор свога живота а не неми посматрач, ће креирати своју реалност, уз уважавање тренутка када је промена неопходна,  и “сурфовати“ са таласа на талас фреквенција са високом вибрацијом, не дозвољавајући да талас ослаби у енергији и процес спусти на ниске фреквенције. Ако се деси неки енергетски пад, то се не сматра катастрофом из које нема излаза, већ драгоценим увидом кроз контраст који ће нас у следећем тренутку издићи на још веће и моћније позиције. Такав човек се може назвати здравим и успешним.

Још једна занимљива реч за лечење је изцељивање, тј. враћања делова себе у целину. Видање је сагледавање свих недостајућих делова да би их вратили целини – извору. Медитација је један од начина видања. Медитација нас учи и даје алате помоћи и самопомоћи како се исцелити, али и како сутра кад наступи “бура у нашем животу” да не распемо делиће себе по ходницима сећања.

Медитација је нежан и благословен пут до нас самих. Чува его, не гули слојеве душе које нису у стању да отпадну, и има веома снажне поруке, јер слика и аутентични доживљај говоре нам више од хиљаду речи.

%d bloggers like this: