Нама владају ум и осећања.
Када ум ради у служби осећања, све је добро.
Ум се бави решавањем проблема. Ако их нема, он их смишља. Ако није креативан, ум решава укрштене речи. Зато је ’’Слагалица’’ на РТС-у најгледанија емисија. Ум има јасан ток и структуру.
Једино што ум није у стању да реши су егзистенцијални проблеми: болест, смрт, породични, новчани, стамбени, пословни проблеми… Када се човек нађе пред тим проблемима, ум нам не може помоћи. Можете да седите и мислите данима!
Осећања се налазе насупрот мишљењу. Разливена су и неструктурисана. Осећања су неконтролисана и тешко их је дисциплиновати.
Дете у нама је одговорно за емотивни свет у нама. Носилац је неограниченог богатства подмлађивања и исцељења. Дете може бити неговано и дисциплиновано, али и запуштено.
Неговање детета у нама је успостављање блиског контакта са својим емоцијама.
На почетку наилазимо на право минско поље потиснутих неструктурисаних података. Дете је мало и не схвата свет око себе. Прелази границе свога конфора, повређује се, учи и доноси закључке. Погрешно донесен закључак о свету око нас, подржан маминим и татиним матрицама свести, предачким заблудама и делузијама бивших живота је прави лавиринт несреће, патње и бола на који душа наилази у првом контакту са својим емоцијама.
Дете у нама је пуно повреда и емотивних ожиљака, јер свет посматра из „жабље“ перспективе. Како каже дечија песмица:“Мишу до колена, жаби до рамена.’’ Први контакт са тим делом наше душе нас тера на бег. Када у терапији са људима дођем до места тог неиздржа, значи да смо на правом трагу.
Од себе се не може побећи, а свако одлагање суочења са илузијама прошлости је глупо и неинтелигентно (реко би ум).
Па опет, нисам видела ни једну људску душу која је на то пристала добровољно, без велике потребе, да не кажем болести, огромне животне заглаве и реалне егзистенцијалне опасности. У народу постоји изрека: „Крава се и на најсочнију ливаду тера штапом.“
Што је особа образованија и интелигентнија, бег дуже траје. Христос је рекао: „Благо сиромашнима духом, њихово је Царство Небеско!“ Код надобудних, егоистичних и високо образованих структура, подметање, лажно сведочење, манипулација и сплеткарење са сопственом душом постаје „спортска дисциплина“. Број играча у тој игри живота се повећава (мама, тата, сестра, брат, жена, ташта, свекрва…шурњаја…),а рачун плаћају рођена и нерођена деца.
„Унутрашње дете је креативно. Брани се од сопственог добра“ рекао би ум.
Друга врста минског поља су људи које емоције преплаве. Професор Настовић је то звао: „Емотивни стриптиз“. Они сваку шансу да се суоче са дететом у себи одведу у депонију емотивног смећа, што би моја пријатељица психолог рекла: „Гаће са џемом.“ Од силних „фалс флег“ операција, ми не стигнемо до аутентичних траума душе. То су људи који имају године искуства „рада на себи“ без видљивог помака. Тапкају у месту. Својом посебношћу оправдавају подизање још виших зидове страха од суочења са собом. За такве људе кажем: „Нису се још довољно укрчкали у сопственим г…….“ Не помажите им! Не олакшавајте! Само волите и верујте, да драги Бог има пуно љубави за све! Они морају сами да потраже помоћ.
Свако ко тера душу на промену бива кажњен, чак и терапеут.
Онај, одважни, који зарони у те „Страшне приче за плашљиву децу“ најчешће види, да то нису тако трауматична искуства, (част изузетцима- злостављаној деци).
Беба расте, излази из осећања лутке (пријатно-непријатно) у емотивну ларву (преживљавања кроз учење вештина). Учење је трауматичан процес и ми одатле вучемо прегршт блокада да као одрасли уредимо свет по својој мери и Божјој промисли.
Видевши да проблем није тако велики ,већ смо ми били много мали, илузије отпадају као красте. Дете у нама цвета. Живот постаје игра. Добили смо еликсир младости и исцељења.
