Лепота је извор бистре планинске воде, ливада пуна пољског цвећа, мирно море са одсјајем сунца на површини, мирис руже, лет орла, звездано небо, заталасана поља жита на месечини…
Када то дотакне нашу душу, она почне да се шири и постаје једно пред величанством природе и тог моћног места. Оплемењена душа шири ту лепоту даље, преноси је у своје окружење, на своје укућане, дом, биљке, пословни простор, улицу, град, земљу, планету, галаксију …
Како нестаје лепота? Где се губи?
У мом раду са женама постоји једна матрица свести коју сам уочила и која се понавља. Највећи непријатељ женске лепоте је свађа, тешке речи, повреде две блиске душе које су често чланови исте породице. По правилу су то женске енергије: мајка-ћерка, две сестре, две најбоље пријатељице, свекрва-снаја (често иде преко сина)…
О тим отровним везама постоји много написаних књига. Изузетно ценим Филис Кристал “Раскидање отровних веза“. Њеним медитацијама сам олакшала живот себи и многим другима.
Наше међуљудске ,,трансакције“ како каже Ерик Берн (1910-1970.) амерички психијатар, зачетник трансакционе анализе, често упадају у ћорсокаке. Сваки вид комуникације између два бића он назива трансакцијом, и разрадио је диван систем учења комуникације међу члановима једне заједнице. Нажалост, често се ти његови модели злоупотребљавају у корпорацијама, али су првенствено били оруђе за рад у оквиру породице. Данашња породица се тим алатима не служи. Свима би нам било лакше када би се модели трансакционе анализе учили од првог разреда основне школе.
Према Берну, ,,Игре“, су начини међуљутске комуникације који су увек непоштени, понављају се и често имају драматичан исход. ,,Играју“ се до смрти. Игру не можете прекинути. Из ње се мора изаћи, тако што се не пристаје на улогу. Пуне су црне хронике таквих ,,играча“.
Године 2002. сам упознала Милену. За помоћ ми се обратила јер је у кратком року добила преко 20 килограма и јако се издеформисала. Медицина то назива хормонски поремећај. Почела је да води рачуна о исхрани, али јој то није донело жељени резултат. Тако смо се и упознале. Уз “Имоплекс“, наш препарат за јачање имунитета, предложила сам јој медитацију, као и неке технике енергетске заштите.
У медитацији би мој клијент и ја поставиле особу са којом имамо неки проблем. Затим би уз помоћ више свести замолила особу да уочи хоризонталну везу, која се увек лепо види као нит која везује две особе. Некад је нежна танана светлост, а некад су то метални ланци, дрвене шипке и разни други предмети, који стоје између две душе и болесно их везују и повређују. Најстрашније од свега је то, што ми то називамо својим уверењем да смо у праву. Често то радимо из најбоље намере, па чак и из љубави.
Алат за раскидање тих отровних веза добијамо из вишег нивоа свести, отклањамо ту болесну везу и настављамо процес исцељења по јасно устаљеном методу. Некад се деси да особа са којом имамо конфликт нам се прикаже као змија, аждаја, паук или неки други отрован инсект. Тада замолим клијента да пита виши ниво свести, кога би могао да нам пошаље од бића светлости који ће се борити са том ,,сподобом“. Свака особа са којом сам радила, без обзира да ли је верник или атеиста, да ли је имала свест о нашој митологији, религији или не, је видела снажног витеза на белом коњу са копљем у руци. Он би веома лако пробоо ову сподобу. Крв би шикнула и када би од те ,,аждаје“ остала само сува кожа испод ње би се појавила дивна млада лепа девојка у белом. Остатак медитације би се одвијао по протоколу који налаже техника.
У реалном животу мојих клијената би се десиле многе драстичне промене на нивоу изгледа. Особа би смршала, видно се пролепшала или подмладила. Комуникација са особом са којом су били у конфлику би се поправила.
Јунг је писао о симболима колективно несвесног. Мене је заинтригирала симболика овог знамења: витез на белом коњу, аждаја и прелепа девојка у белом. Први траг ме је водио према икони Светог Ђорђа који убија аждају, али ту нисам нашла никакву везу са лепотом.
Даљом археологијом тог симбола долазим до српске митологије и бога Јарила, летњег сунца које жеже и убија аждају. Он има жену Ладу – прелепу, младу жену обучену у бело и личи на ону жену из мојих медитација, која се појављује након убиства аждаје. Значи да Јарило – јарко – жарко чува лепоту своје вољене жене – Ладе-хлада. Ништа лепше од хладовине на јарком јулском сунцу. У нашем народу и данас се сматра лепим ако је жена негована, и ако се не излаже ув зрачењу сунца које стари кожу. Та прича ми је била потпуно логична. Наша подсвест зна много више о коришћењу симбола у сврху лепоте и здравља од наше свести. Гледајући монографију нашег истакнутог сликара Уроша Предића, видела сам да његов Св. Ђорђе на једној икони има жену у белом. То ме је уверило, да се сликар руководио предхришћанском митологијом. Волим ту икону.
[et_bloom_inline optin_id=optin_4]
ДУША УВЕК НАЂЕ ПУТ! ЧАК И АКО ЈЕ СКРИВЕН ВЕЛОМ ЗАБОРАВА.
Било је рано летње јутро, лепо као Лада, и све је наговештавало подневну жегу, моћну као Јарило. Ишла сам пешице на консултацију са Миленом, кроз успаване уличице Београда. Одједном сам осетила присуство некога крај себе. Млади коњаник Св. Ђорђе је ишао, ногу пред ногу, крај мене. Помислила сам: ,,Јарило, откуд ти?“. ,,Ово има везе са мојом клијенткињом“, помислила сам.
Током консултације, Милени сам споменула, да би било добро да набави икону Св. Ђорђа који убија аждају, али не било коју, већ да нађе икону сликара Уроша Предића. Она ме је тако погледала и пребледела, а сузе су јој саме почеле да теку. У првом моменту сам помислила :,,Господе, шта јој је?“
Кроз јецај је рекла:,,Ту икону сам гледала сваког дана, док сам била мала. Стајала је у трпезарији у кући моје баке. Урош Предић је мој деда. Продала ју је моја сестра 1994. године. Није ме консултовала. Ја јој то никад нисам опростила.“
