Једном приликом сам свратила у макробиотичку пекару нашег великог пријатеља Нехата. У одушевљењу ми је рекао, да је пар дана провео у манастиру Витовница код монаха Тадеја. Кувао ја за њега. Отац Тадеј је био јако болестан. Неко од људи, који су знали колико је макробиотички начин исхране здрав и лековит, спојио је Нехата са оцем Тадејом. Нехату је требао бег из свакодневице, одмор у манастирском ћутовању, а оцу Тадеју подршка у лечењу. Тако су се њих двојица упознали.
Уз прилагођену исхрану, Нехат је давао оцу Тадеју и ’’Имоплекс’’, наш препарат за јачање имунитета. Старац, чиста душа, је брзо одреаговао на овај начин лечења. За три дана се подигао на ноге, и захвалио нашем пријатељу на помоћи речима:,,Ми монаси немамо право на луксуз, да неко кува за нас. Хвала на помоћи, већ ми је боље.“
Нехат ми је испричао невероватну причу о том прозорљивом човеку, код кога су тих година (1995.) по савет, утеху и молитву долазили многи људи. На одласку, отац Тадеј је узео теглу ’’Имоплекс-а’’ и рекао да ће је до краја попити, и да би волео да види људе који праве овај ,,чудесан“ напитак. Заинтригирани причом, и почашћени позивом тако необичног човека, једног раног пролећног јутра муж, деца и ја, пошли смо са групом ходочасника до оца Тадеја.
Туристички обилазак манастира је организовала једна дивна душа, пуна жеље да доживимо неко необично искуство, али потпуно непрактична. Аутобус олд-тајмер из филма ,,Ко то тамо пева“ нас је возио, све са ћилимима, хекланим шустиклама и неудобним седиштима. Ишли смо, тј. милели аутопутем, зауставном траком 40 км на сат. Пут је трајао 4 сата. Било је тешко држати мирне двоје мале деце од 3 и 2 године у том малом простору, али некако смо издржли.
Дошавши на одредиште, угледали смо невероватан призор. Манастир је ушушкан у зеленој долини речице Витовнице, и планинског одсека у коме су се наслућивале келије монаха пустињака. Испред самог манастира је било велико дрво, и око дрвета мноштво људи. Око стотињак. Пет-шест аутобуса из целе Србије је већ стајало на паркингу. Све је указивало на то да смо дошли прекасно, и да у овој гужви нећемо успети да се видимо са оцем Тадејом.
Прво смо се помолили и упалили свеће. Договорили смо се да ја са децом шетам по околни, док је мој муж кренуо према гужви испод дрвета, у чијем средишту је био отац Тадеј.
Време је пролазило, све више људи је долазило, а нико од присутних се није удаљавао од гомиле. Људи су сатима непомично стојали и слушали Очеве поуке, савете и одговоре на конкретна питања. Ја сам се са децом прошетала по околини, и поново се вратила до реке насупрот дрвета и огромне гомиле људи. Знала сам да деца и ја немамо шансе да се пробијемо, па сам из даљине тужно посмарала гомилу света и помислила:,,Баш ми је жао што не могу ни да га видим!“ У том тренутку, гомила је почела да се размиче. Из шпалира људи појавио се ситан, мали старчић, у монашкој одори, који је кренуо директно ка мени и деци. Пришавши, пружио је своју нежну кошчату руку и рекао: ,,Дај“. Брзо сам из торбе извадила ’’Имоплекс’’. Положивши руку, благословио га је, рекавши:,,Нека је благословен овај производ, и да буде на корист нашему народу.“ Благословио је и децу и мене, и са истом лакоћом са којом је дошао, као да лебди а не хода, отишао пут своје келије.
Била сам дубоко потрешена овим изненадним додиром Божје руке, и невероватне спознаје да ме је тај дивни старац препун љубави и саосећања чуо. Стајала сам пар секунди у неверици, и питала се:’’Да ли сањам?“
Из тог стања су ме пренула моја деца. После благослова су се стрмоглавила у Витовнички поток. Сва срећа да је био плитак. Добили су и „ритуално“ купање помислила сам, баш као на крштењу. Некако сам их избрисала, увила у наше ствари и јакне. Било је веома хладно пролећно поподне, деца полугола и полумокра, али слава Богу нису се разболела.
Сусрет са оцем Тадејем, његова љубав и лакоћа ме греју до данашњег дана.
Реченице попут: ,,Какве су ти мисли, такав ти је живот.“
Или мајкама и очевима са проблематичном децом: ,,Кад’ се неко јако воли, онда се и разуме.“
Или за его: ,,Душа мора много да се полупа.“ су истине које живе и после његове смрти.
Био је нежна, танана душа, увек спремна да да утеху, љубав и самилост, пун лакоће и једноставности у тим тешким временима.
Када ми је тешко, и данас одем на YоуТубе и гледам или читам његове поуке.
Ovu priču posvećujem mojim sinovima Nikoli i Vidu.
