Nama vladaju um i osećanja.
Kada um radi u službi osećanja, sve je dobro.
Um se bavi rešavanjem problema. Ako ih nema, on ih smišlja. Ako nije kreativan, um rešava ukrštene reči. Zato je ’’Slagalica’’ na RTS-u najgledanija emisija. Um ima jasan tok i strukturu.
Jedino što um nije u stanju da reši su egzistencijalni problemi: bolest, smrt, porodični, novčani, stambeni, poslovni problemi… Kada se čovek nađe pred tim problemima, um nam ne može pomoći. Možete da sedite i mislite danima!
Osećanja se nalaze nasuprot mišljenju. Razlivena su i nestrukturisana. Osećanja su nekontrolisana i teško ih je disciplinovati.
Dete u nama je odgovorno za emotivni svet u nama. Nosilac je neograničenog bogatstva podmlađivanja i isceljenja. Dete može biti negovano i disciplinovano, ali i zapušteno.
Negovanje deteta u nama je uspostavljanje bliskog kontakta sa svojim emocijama.
Na početku nailazimo na pravo minsko polje potisnutih nestrukturisanih podataka. Dete je malo i ne shvata svet oko sebe. Prelazi granice svoga konfora, povređuje se, uči i donosi zaključke. Pogrešno donesen zaključak o svetu oko nas, podržan maminim i tatinim matricama svesti, predačkim zabludama i deluzijama bivših života je pravi lavirint nesreće, patnje i bola na koji duša nailazi u prvom kontaktu sa svojim emocijama.
Dete u nama je puno povreda i emotivnih ožiljaka, jer svet posmatra iz „žablje“ perspektive. Kako kaže dečija pesmica:“Mišu do kolena, žabi do ramena.’’ Prvi kontakt sa tim delom naše duše nas tera na beg. Kada u terapiji sa ljudima dođem do mesta tog neizdrža, znači da smo na pravom tragu.
Od sebe se ne može pobeći, a svako odlaganje suočenja sa iluzijama prošlosti je glupo i neinteligentno (reko bi um).
Pa opet, nisam videla ni jednu ljudsku dušu koja je na to pristala dobrovoljno, bez velike potrebe, da ne kažem bolesti, ogromne životne zaglave i realne egzistencijalne opasnosti. U narodu postoji izreka: „Krava se i na najsočniju livadu tera štapom.“
Što je osoba obrazovanija i inteligentnija, beg duže traje. Hristos je rekao: „Blago siromašnima duhom, njihovo je Carstvo Nebesko!“ Kod nadobudnih, egoističnih i visoko obrazovanih struktura, podmetanje, lažno svedočenje, manipulacija i spletkarenje sa sopstvenom dušom postaje „sportska disciplina“. Broj igrača u toj igri života se povećava (mama, tata, sestra, brat, žena, tašta, svekrva…šurnjaja…),a račun plaćaju rođena i nerođena deca.
„Unutrašnje dete je kreativno. Brani se od sopstvenog dobra“ rekao bi um.
Druga vrsta minskog polja su ljudi koje emocije preplave. Profesor Nastović je to zvao: „Emotivni striptiz“. Oni svaku šansu da se suoče sa detetom u sebi odvedu u deponiju emotivnog smeća, što bi moja prijateljica psiholog rekla: „Gaće sa džemom.“ Od silnih „fals fleg“ operacija, mi ne stignemo do autentičnih trauma duše. To su ljudi koji imaju godine iskustva „rada na sebi“ bez vidljivog pomaka. Tapkaju u mestu. Svojom posebnošću opravdavaju podizanje još viših zidove straha od suočenja sa sobom. Za takve ljude kažem: „Nisu se još dovoljno ukrčkali u sopstvenim g…….“ Ne pomažite im! Ne olakšavajte! Samo volite i verujte, da dragi Bog ima puno ljubavi za sve! Oni moraju sami da potraže pomoć.
Svako ko tera dušu na promenu biva kažnjen, čak i terapeut.
Onaj, odvažni, koji zaroni u te „Strašne priče za plašljivu decu“ najčešće vidi, da to nisu tako traumatična iskustva, (čast izuzetcima- zlostavljanoj deci).
Beba raste, izlazi iz osećanja lutke (prijatno-neprijatno) u emotivnu larvu (preživljavanja kroz učenje veština). Učenje je traumatičan proces i mi odatle vučemo pregršt blokada da kao odrasli uredimo svet po svojoj meri i Božjoj promisli.
Videvši da problem nije tako veliki ,već smo mi bili mnogo mali, iluzije otpadaju kao kraste. Dete u nama cveta. Život postaje igra. Dobili smo eliksir mladosti i isceljenja.
