У јесен 1989. године са групом студената и ентузијаста, у Београду сам основала Удружење грађана: Центар за целовити развој човека ,,Васа Пелагић”. Бавили смо се организацијом предавања, семинара макробиотичког кувања, индивидуалних и групних консултација у вези здравствене самопомоћи и неге. Сарађивали смо и помагали многим људима у отварању првих радњи здраве хране. Првих органских газдинстава. Промовисали у медијима концепт враћања коренима, здравом начину живота и традиционалним вредностима. Писали и сарађивали са издавачким кућама, часописима …
Макробиотика је у то време била веома популаран, лековит правац у исхрани. Давала је добре резултате у олакшању тегоба многих, па и најтежих болесника. Можда најважније из тог ,,учења“ јесте концепт да је храна заиста ЛЕК, али и ЕНЕРГИЈА. Применом тог начина лечења ја сам се опоравила, и добила додатну инспирацију да наставим трагање за нашим старинским посним јелима, лековитим купкама, мелемима… Највећи део тих рецепата се налази у мојој књизи ’’Апсолутно здравље’’.
Дом омладине и Студентски културни центар су нас оберучке прихватили, тако да смо у њиховим просторима радили многе занимљиве радионице, семинаре, предавања… Једна од важних и благотворних начина помоћи тешко болесним особама биле су и групе подршке. Ту смо се окупљали ми -,,одбачени” са дијагнозама ,,неизлечиво”.
Једнога дана се окупила група за подршку. Сви смо већ били поделили о себи податке од чега болујемо, зашто смо ту, када је у салу ушла госпођа у црнини. Држала се за дечака, и имала бели штап у руци. Била је слепа. Дечак је имао око 9 година, и одмах нас је напустио остављајући нам гошћу. Упитала нас је да ли је ово радионица за помоћ болеснима, и да ли је закаснила. Одговорила сам јој да овде нико, никад није закаснио. Села је и представила се. Рекла је: ,,Зовем се Персида, магистрирала сам хемију, и баш зато верујем у природан начин лечења. Пре 10 година, у саобраћајној несрећи, изгубила сам мужа и троје деце.” Сви смо се најежили. ,,Након тога сам добила шећерну болест, и ослепела.”, наставила је.
,,Једног дана сам се враћала кући са пијаце, и један човек ми је пришао и упитао ме да ли ми је потребна помоћ.” Испричала нам је, како је у току разговора, сазнала да је он радник на грађевини, да живи од данас до сутра и да се сналази. Допратио ју је до куће, понео цегере до стана. Понудила га је кафом. ,,Осетила сам да је добар човек”, рекла нам је, ,,и ја сам му понудила собу”. ,,Била сам јако усамљена. Био је једини који се бринуо о мени’’. Постали су и партнери. ,,Из тог односа је настало дете.” испричала је. ,,Човек је отишао на неку другу грађевину, мени је остало дете.” рекла је смешећи се. ,,То дете ме је оживело.”
,,Нажалост, мој шећер и хронични проблеми су се током времена погоршавали и ја сам добила рак јетре, лекари су ми дали 3 месеца живота.” рекла је са таквом лакоћом као да је добила прехладу. У сали су сви са неверицом слушали. Већина људи је плакала. Одлучила је да мора да живи до дететове 18. године, да би га изшколовала. Хтела је да научи да кува макробиотику, да се храни здраво, да примени све што је било могуће. Долазила је на све семинаре, слепа је кувала свакодневно. Ишла је на акумпуктуру, шиацу масажу.
До 1993. године смо одржавале контакт, често ме је звала. Понекад сам пуштала да прича са секретарицом, кад сам имала пуно обавеза. Знала је да сам у кући и да јој се не јављам, рекла би: ,,Вања, дижи слушалицу, знам да си у кући!” У неком тренутку су нам се животи раздвојили. Ми смо отишли у Шведску трагајући за једним древним рецептом. Мала деца, распад велике земље, економске санкције, бомбардовање…
Godine 2003. је убијен премијер наше земље Зоран Ђинђић. Проглашено је ванредно стање у земљи. Полицијска акција ,,Сабља”. Муж и ја смо се кретали веома споро магистралним путем. Прошли смо једно возило интервентне полиције са специјалцима у маскирним униформама. Одједном се укључило ротационо светло на полицијском аутомобилу. Џип са специјалцима нас је пресрео, и кренуо да нас упозорава да се моментално искључимо из саобраћаја и паркирамо крај пута. Из џипа је изашао, висок, утрениран полицајац са маском преко лица. Док смо чекали да нам приђе, питали смо се:,, Шта ли смо урадили?” Дошао је до кола, нагнуо се на прозор и веома срдачно нам се обратио: ,, Да ли сте ви Слађан и Вања?” Потврдили смо и даље у чуду. Скинуо је маску са лица, рекавши ;,,Ја сам Небојша, Персидин син.” Угледала сам прелепог младића. Постао је начелник специјалаца. Рекао нам је да је Персида живела тачно до његовог 18. рођендана.
Када је Персида онога дана ушла у салу, сви су били очајни са неким својим личним, тужним причама. Нису могли да се одрекну шећера, млека, меса… Некима је тешко падало што сваки оброк морају да спремају свеж, што морају да се ,,муче“. Што ништа не могу да једу у граду… Она је тада све оставила без ,,глупих“ изговора. Људи су схватили да су њихови проблеми тако мали.
И данас када чујем да неко каже да нешто не може, да му је тешко да нешто промени у свом животу или у исхрани, сетим се Персиде.
Човек није ни свестан шта све МОЖЕ!
