Jednom prilikom sam svratila u makrobiotičku pekaru našeg velikog prijatelja Nehata. U oduševljenju mi je rekao, da je par dana proveo u manastiru Vitovnica kod monaha Tadeja. Kuvao ja za njega. Otac Tadej je bio jako bolestan. Neko od ljudi, koji su znali koliko je makrobiotički način ishrane zdrav i lekovit, spojio je Nehata sa ocem Tadejom. Nehatu je trebao beg iz svakodnevice, odmor u manastirskom ćutovanju, a ocu Tadeju podrška u lečenju. Tako su se njih dvojica upoznali.
Uz prilagođenu ishranu, Nehat je davao ocu Tadeju i ’’Imopleks’’, naš preparat za jačanje imuniteta. Starac, čista duša, je brzo odreagovao na ovaj način lečenja. Za tri dana se podigao na noge, i zahvalio našem prijatelju na pomoći rečima:,,Mi monasi nemamo pravo na luksuz, da neko kuva za nas. Hvala na pomoći, već mi je bolje.“
Nehat mi je ispričao neverovatnu priču o tom prozorljivom čoveku, kod koga su tih godina (1995.) po savet, utehu i molitvu dolazili mnogi ljudi. Na odlasku, otac Tadej je uzeo teglu ’’Imopleks-a’’ i rekao da će je do kraja popiti, i da bi voleo da vidi ljude koji prave ovaj ,,čudesan“ napitak. Zaintrigirani pričom, i počašćeni pozivom tako neobičnog čoveka, jednog ranog prolećnog jutra muž, deca i ja, pošli smo sa grupom hodočasnika do oca Tadeja.
Turistički obilazak manastira je organizovala jedna divna duša, puna želje da doživimo neko neobično iskustvo, ali potpuno nepraktična. Autobus old-tajmer iz filma ,,Ko to tamo peva“ nas je vozio, sve sa ćilimima, heklanim šustiklama i neudobnim sedištima. Išli smo, tj. mileli autoputem, zaustavnom trakom 40 km na sat. Put je trajao 4 sata. Bilo je teško držati mirne dvoje male dece od 3 i 2 godine u tom malom prostoru, ali nekako smo izdržli.
Došavši na odredište, ugledali smo neverovatan prizor. Manastir je ušuškan u zelenoj dolini rečice Vitovnice, i planinskog odseka u kome su se naslućivale kelije monaha pustinjaka. Ispred samog manastira je bilo veliko drvo, i oko drveta mnoštvo ljudi. Oko stotinjak. Pet-šest autobusa iz cele Srbije je već stajalo na parkingu. Sve je ukazivalo na to da smo došli prekasno, i da u ovoj gužvi nećemo uspeti da se vidimo sa ocem Tadejom.
Prvo smo se pomolili i upalili sveće. Dogovorili smo se da ja sa decom šetam po okolni, dok je moj muž krenuo prema gužvi ispod drveta, u čijem središtu je bio otac Tadej.
Vreme je prolazilo, sve više ljudi je dolazilo, a niko od prisutnih se nije udaljavao od gomile. Ljudi su satima nepomično stojali i slušali Očeve pouke, savete i odgovore na konkretna pitanja. Ja sam se sa decom prošetala po okolini, i ponovo se vratila do reke nasuprot drveta i ogromne gomile ljudi. Znala sam da deca i ja nemamo šanse da se probijemo, pa sam iz daljine tužno posmarala gomilu sveta i pomislila:,,Baš mi je žao što ne mogu ni da ga vidim!“ U tom trenutku, gomila je počela da se razmiče. Iz špalira ljudi pojavio se sitan, mali starčić, u monaškoj odori, koji je krenuo direktno ka meni i deci. Prišavši, pružio je svoju nežnu koščatu ruku i rekao: ,,Daj“. Brzo sam iz torbe izvadila ’’Imopleks’’. Položivši ruku, blagoslovio ga je, rekavši:,,Neka je blagosloven ovaj proizvod, i da bude na korist našemu narodu.“ Blagoslovio je i decu i mene, i sa istom lakoćom sa kojom je došao, kao da lebdi a ne hoda, otišao put svoje kelije.
Bila sam duboko potrešena ovim iznenadnim dodirom Božje ruke, i neverovatne spoznaje da me je taj divni starac prepun ljubavi i saosećanja čuo. Stajala sam par sekundi u neverici, i pitala se:’’Da li sanjam?“
Iz tog stanja su me prenula moja deca. Posle blagoslova su se strmoglavila u Vitovnički potok. Sva sreća da je bio plitak. Dobili su i „ritualno“ kupanje pomislila sam, baš kao na krštenju. Nekako sam ih izbrisala, uvila u naše stvari i jakne. Bilo je veoma hladno prolećno popodne, deca polugola i polumokra, ali slava Bogu nisu se razbolela.
Susret sa ocem Tadejem, njegova ljubav i lakoća me greju do današnjeg dana.
Rečenice poput: ,,Kakve su ti misli, takav ti je život.“
Ili majkama i očevima sa problematičnom decom: ,,Kad’ se neko jako voli, onda se i razume.“
Ili za ego: ,,Duša mora mnogo da se polupa.“ su istine koje žive i posle njegove smrti.
Bio je nežna, tanana duša, uvek spremna da da utehu, ljubav i samilost, pun lakoće i jednostavnosti u tim teškim vremenima.
Kada mi je teško, i danas odem na YouTube i gledam ili čitam njegove pouke.
Ovu priču posvećujem mojim sinovima Nikoli i Vidu.
