U jesen 1989. godine sa grupom studenata i entuzijasta, u Beogradu sam osnovala Udruženje građana: Centar za celoviti razvoj čoveka ,,Vasa Pelagić”. Bavili smo se organizacijom predavanja, seminara makrobiotičkog kuvanja, individualnih i grupnih konsultacija u vezi zdravstvene samopomoći i nege. Sarađivali smo i pomagali mnogim ljudima u otvaranju prvih radnji zdrave hrane. Prvih organskih gazdinstava. Promovisali u medijima koncept vraćanja korenima, zdravom načinu života i tradicionalnim vrednostima. Pisali i sarađivali sa izdavačkim kućama, časopisima …
Makrobiotika je u to vreme bila veoma popularan, lekovit pravac u ishrani. Davala je dobre rezultate u olakšanju tegoba mnogih, pa i najtežih bolesnika. Možda najvažnije iz tog ,,učenja“ jeste koncept da je hrana zaista LEK, ali i ENERGIJA. Primenom tog načina lečenja ja sam se oporavila, i dobila dodatnu inspiraciju da nastavim traganje za našim starinskim posnim jelima, lekovitim kupkama, melemima… Najveći deo tih recepata se nalazi u mojoj knjizi ’’Apsolutno zdravlje’’.
Dom omladine i Studentski kulturni centar su nas oberučke prihvatili, tako da smo u njihovim prostorima radili mnoge zanimljive radionice, seminare, predavanja… Jedna od važnih i blagotvornih načina pomoći teško bolesnim osobama bile su i grupe podrške. Tu smo se okupljali mi -,,odbačeni” sa dijagnozama ,,neizlečivo”.
Jednoga dana se okupila grupa za podršku. Svi smo već bili podelili o sebi podatke od čega bolujemo, zašto smo tu, kada je u salu ušla gospođa u crnini. Držala se za dečaka, i imala beli štap u ruci. Bila je slepa. Dečak je imao oko 9 godina, i odmah nas je napustio ostavljajući nam gošću. Upitala nas je da li je ovo radionica za pomoć bolesnima, i da li je zakasnila. Odgovorila sam joj da ovde niko, nikad nije zakasnio. Sela je i predstavila se. Rekla je: ,,Zovem se Persida, magistrirala sam hemiju, i baš zato verujem u prirodan način lečenja. Pre 10 godina, u saobraćajnoj nesreći, izgubila sam muža i troje dece.” Svi smo se naježili. ,,Nakon toga sam dobila šećernu bolest, i oslepela.”, nastavila je.
,,Jednog dana sam se vraćala kući sa pijace, i jedan čovek mi je prišao i upitao me da li mi je potrebna pomoć.” Ispričala nam je, kako je u toku razgovora, saznala da je on radnik na građevini, da živi od danas do sutra i da se snalazi. Dopratio ju je do kuće, poneo cegere do stana. Ponudila ga je kafom. ,,Osetila sam da je dobar čovek”, rekla nam je, ,,i ja sam mu ponudila sobu”. ,,Bila sam jako usamljena. Bio je jedini koji se brinuo o meni’’. Postali su i partneri. ,,Iz tog odnosa je nastalo dete.” ispričala je. ,,Čovek je otišao na neku drugu građevinu, meni je ostalo dete.” rekla je smešeći se. ,,To dete me je oživelo.”
,,Nažalost, moj šećer i hronični problemi su se tokom vremena pogoršavali i ja sam dobila rak jetre, lekari su mi dali 3 meseca života.” rekla je sa takvom lakoćom kao da je dobila prehladu. U sali su svi sa nevericom slušali. Većina ljudi je plakala. Odlučila je da mora da živi do detetove 18. godine, da bi ga izškolovala. Htela je da nauči da kuva makrobiotiku, da se hrani zdravo, da primeni sve što je bilo moguće. Dolazila je na sve seminare, slepa je kuvala svakodnevno. Išla je na akumpukturu, šiacu masažu.
Do 1993. godine smo održavale kontakt, često me je zvala. Ponekad sam puštala da priča sa sekretaricom, kad sam imala puno obaveza. Znala je da sam u kući i da joj se ne javljam, rekla bi: ,,Vanja, diži slušalicu, znam da si u kući!” U nekom trenutku su nam se životi razdvojili. Mi smo otišli u Švedsku tragajući za jednim drevnim receptom. Mala deca, raspad velike zemlje, ekonomske sankcije, bombardovanje…
Godine 2003. je ubijen premijer naše zemlje Zoran Đinđić. Proglašeno je vanredno stanje u zemlji. Policijska akcija ,,Sablja”. Muž i ja smo se kretali veoma sporo magistralnim putem. Prošli smo jedno vozilo interventne policije sa specijalcima u maskirnim uniformama. Odjednom se uključilo rotaciono svetlo na policijskom automobilu. Džip sa specijalcima nas je presreo, i krenuo da nas upozorava da se momentalno isključimo iz saobraćaja i parkiramo kraj puta. Iz džipa je izašao, visok, utreniran policajac sa maskom preko lica. Dok smo čekali da nam priđe, pitali smo se:,, Šta li smo uradili?” Došao je do kola, nagnuo se na prozor i veoma srdačno nam se obratio: ,, Da li ste vi Slađan i Vanja?” Potvrdili smo i dalje u čudu. Skinuo je masku sa lica, rekavši ;,,Ja sam Nebojša, Persidin sin.” Ugledala sam prelepog mladića. Postao je načelnik specijalaca. Rekao nam je da je Persida živela tačno do njegovog 18. rođendana.
Kada je Persida onoga dana ušla u salu, svi su bili očajni sa nekim svojim ličnim, tužnim pričama. Nisu mogli da se odreknu šećera, mleka, mesa… Nekima je teško padalo što svaki obrok moraju da spremaju svež, što moraju da se ,,muče“. Što ništa ne mogu da jedu u gradu… Ona je tada sve ostavila bez ,,glupih“ izgovora. Ljudi su shvatili da su njihovi problemi tako mali.
I danas kada čujem da neko kaže da nešto ne može, da mu je teško da nešto promeni u svom životu ili u ishrani, setim se Perside.
Čovek nije ni svestan šta sve MOŽE!
