Nakon 30 godina uvida u mnoge tehnike tradicionalne medicine, od dalekog istoka do modernog zapada, sve do prapostojbine civilizacije na planeti Zemlji, moja lična istraživanja su me dovela do saznanja kojima sam pomogla prvo sebi, svojim bližnjima, pa prijateljima i ljudima koji su mi dolazili po pomoć. Sada ću to pokušati da izložim i Vama.
Ljudski rod se danas susreće sa velikim zahtevom za pomirenjem dva važna uverenja:
– Prvo je da se na čoveka gleda mehanicistički (Njutnova fizika sedamnaestog veka), što znači kao na svaku mašinu kojoj kad neki deo prestane da radi odstranimo ga, ili “u najboljem slučaju” zamenimo za neki drugi. Usko povezano sa ovim uverenjem je i uverenje da je naš život linearna funkcija u vremenu i prostoru, i da je to sled jasno predodređenih događaja, kao tačaka na jednoj liniji života kroz koje mi prolazimo od rođenja pa do smrti. To nas dalje dovodi do uverenja da je sve što nam se dešava samo sad i nikad više, i da nešto možemo veliko propustiti u životu samo ako ne budemo spremni. To dalje implicira da sve što nam u život dolazi treba bez razmišljanja uzeti. U toj matrici čovek je u startu žrtva, gubitnik i neminovno mora da razvije niz niskih vibracija svesti, tj. emocija straha, ljubomore, mržnje, ljutnje, krivice… Slušamo rečenice: ”Samo sad i nikad više”, “Uzmi sve što ti život pruža”…
To od nas ljudi, pravi bića niskih moralnih vrednosti sklonih prevari, korupciji, nemoralu, bahatosti, pohlepi. Sve ove osobine “krase“ neke niže oblike života, a danas ih srećemo u zoološkim vrtovima u kavezima pod ključem ili u dalekim nepreglednim, bespućima, džunglama i savanama, u svakom slučaju daleko od civilizacije.
– Drugo je uverenje proizašlo iz same prirode, a potvrđuje se u modernoj kvantnoj fizici, u kojoj je materija i čestica i talas, a to znači da je kretanje materije u stvari kruženje. Da se život ne predstavlja pravolinijski već u obliku talasa – ciklično, tj. u obliku spirale. To čoveka oslobađa tog strašnog bremena koje se zove vreme, i mi počinjemo da shvatamo da je uspon i pad predodređen samom prirodom materije. Talas ima svoju uzlaznu i silaznu putanju, svoj maksimum i minimum. Imamo amplitudu tj. visinu kao i učestalost tj. ponavljanje u vremenu. Kada to znamo onda život nije strašno mesto za nas, ništa nije katastrofično, svaki pad će nas neminovno dovesti do nekog novog uspona, svaka prilika će nam ponovo doći, ali ćemo se mi u međuvremenu uskladiti sa njom, tj. biti spremni da na njoj “surfujemo”. Nećemo živeti sa osećanjem krivice, i žrtve ili kao mala deca koja na svet gledaju sa pozicije “strašno-strašno”, već sa pozicije pao sam, ustaću, otresću se i pokušati ponovo. Slično učenju da hodamo. Ta matrica nam daje slobodu kroz uvid da koliko god smo u nekom trenutku uspešni, bogati, slavni, isto tako u sledećem trenutku možemo biti slabi, nežni, osetljivi, neuspešni, siromašni, nesigurni, nesrećni, bolesni… To je samo trenutak, to nije konstanta. Neće trajati večno. To nam daje snagu i hrabrost za one trenutke u kojima Njegoš kaže: ”Treba znati stići i uteći, i na strašnom mestu postojati!” Kad nam je lepo ne uzvisiti se, a kad je teško ne poniziti se. Na dalekom istoku kažu ekstremni Jin prelazi u Jang i obrnuto.
Sve nam to pomaže da shvatimo mudrost da je u prirodi svega, pa i u ljudskoj prirodi promena.
Danas i jedno i drugo uverenje ima svoje sledbenike. Ako uzmemo da je promena prirodna pojava, onda je najviši oblik zdravlja da napravimo promenu u pravo vreme i na pravom mestu, donoseći prave odluke, i ploveći na frekevenciji svojih najviših realnosti. Realnost nije jedna. U geometriji se zna da mi kroz jednu tačku možemo provući beskonačno mnogo pravih linija, ali i da je svaka prava linija potpuno određena sa dve tačke. Praktično to znači da dok ne počnemo neko kretanje, ili se ne odlučimo za neki cilj u životu, mi imamo beskrajno mnogo mogućnosti.
Tu dolazimo do još jednog pojma kvantne fizike a to su “paralelni svetovi“. Život koji mi svesno živimo, tj. koji smo izabrali da živimo, ne isključuje mogućnost svih drugih paralelnih života u našoj podsvesti. Uzećemo slikovito, da se sve realnosti našeg života nalaze u nekom “moru” mogućnosti. Paralelne realnosti su kao zatalasanost morske površine. Mi “surfujemo” po jednom talasu, a oko nas je mnoštvo drugih. Ako idemo kroz život sa idejom mehanicističkog pristupa stvarnosti, mi ćemo biti uhvaćeni u zamku fatalizma da je realnost takva kakva jeste, da se ništa ne može promeniti i da je bolje ostati tu gde jesi nego nešto menjati pa pokvariti.
Čovek koji ima znanje, svest i uverenje da je on kreator svoga života a ne nemi posmatrač, će kreirati svoju realnost, uz uvažavanje trenutka kada je promena neophodna, i “surfovati“ sa talasa na talas frekvencija sa visokom vibracijom, ne dozvoljavajući da talas oslabi u energiji i proces spusti na niske frekvencije. Ako se desi neki energetski pad, to se ne smatra katastrofom iz koje nema izlaza, već dragocenim uvidom kroz kontrast koji će nas u sledećem trenutku izdići na još veće i moćnije pozicije. Takav čovek se može nazvati zdravim i uspešnim.
Još jedna zanimljiva reč za lečenje je izceljivanje, tj. vraćanja delova sebe u celinu. Vidanje je sagledavanje svih nedostajućih delova da bi ih vratili celini – izvoru. Meditacija je jedan od načina vidanja. Meditacija nas uči i daje alate pomoći i samopomoći kako se isceliti, ali i kako sutra kad nastupi “bura u našem životu” da ne raspemo deliće sebe po hodnicima sećanja.
Meditacija je nežan i blagosloven put do nas samih. Čuva ego, ne guli slojeve duše koje nisu u stanju da otpadnu, i ima veoma snažne poruke, jer slika i autentični doživljaj govore nam više od hiljadu reči.
