Једнога дана за помоћ ми се обратила жена која је била комшиница моје добре пријатељице. Живеле су кућа до куће. Њен једногодишњи дечак је добио водену цисту у левом куку. Дете се врло тешко кретало, и циста се нагло повећавала. Лекари су предлагали пункцију и операцију у случају погоршања. Моја другарица јој је предложила да се посаветује и са мном, шта би евентуално, могло да помогне беби из домена алтернативе. Жена је била видно уплашена и попрлично скептична по питању алтернативе. Видела сам у њој велику дозу отпора, посебно у пределу рамена, руку и кичменог стуба. Изгледала је јако одбојно (хладно, тврдо, строго). Нисам је осетила као мајку једногодишње бебе. Ништа није одавала из предела груди од те мајчинске топлоте, којом обично зраче жене које имају малу децу. Била је високообразована интелектуалка са јасно дефинисаним ставовима о животу. Крута и нефлексибилна. Бебин проблем је био на левом куку, што је указивало на мајку. По традиционалној медицини лева страна тела је женска, и односи се на генетику и енергетику жена у пољу (мајка, сестра, бака, девојка, другарица, жена, ћерка …), а десна на генетику и енергетику мушкараца у пољу (отац, брат, син, деда, пријатељ, младић, муж…).
Деца до седме године су у родитељској аури, или речником квантне физике у родитељском магнетном пољу. Проблем тако мале деце, никада није њихов. Деца су огледала својих родитеља. Свако болесно дете је само продужетак патње својих родитеља и околине у којој је рођено. Често су то несвесни програми емоционалних патњи којима родитељи хране своју децу. Све то се дешава из велике љубави, како родитеља према деци, тако и деци према родитељима.
Појам индивидуалног и колективно несвесног у психологију уводи Карл Густав Јунг (1875-1961.). Из колективно несвесног се рађа и појам породично несвесно. Породично несвесним програмима се бавио психолог Леополд Зонди (1893-1986.) између два светска рата. Урадио је обимну студију од око 500 породичних стабала, и установио невероватну чињеницу да се судбине чланова породица кроз генерације понављају.
После Другог светског рата Берт Хелингер ствара психолошку методу лечења на основу једне старе технике коју је видео у афричким примитивним племенима, и Зондијеве психологије породичног несвесног. Та техника се зове Поредак љубави. Данас је јако популарна и веома лековита техника. Од 1997. године била сам активан учесник једне од првих група које су се бавиле том терапијом у Србији. Једна од најфасцинатнијих порука у тој терапији коју сам ја уочила јесте да деца својом лојалношћу и љубављу штите родитеље, и кад је родитељ у проблему дете несвесно каже:
,,Боље ја него ти, драги тата.’’
,, Боље ја него ти, драга мама.’’
Тиме деца преузимају ,,терете“ својих родитеља, што доводи до тешких болести па и смрти.
Код детета моје гошће видела сам да је све у реду, проблем је био у мајци. Хомеопатском анализом дошла сам до лека Rhus-tox. Tо је лек за различите проблеме мишићно-коштаног система. Емоционална слика код тог лека је злостављање у породици. Одмах се видело да је мој слатки мали пацијент био ’’краљ’’, и да над њим није извршено никакво злостављање. Његова здравствена слика је била Rhus-tox, и то је била само замка. Мајка је цела вибрирала том информацијом, и код ње сам видела сву ту згрченост коју одаје то стање свести. Значи, она је била у делузији злостављања. Наравно да јој то нисам могла рећи, јер бих покренула многе програме у њој, који би због њене одбојности могли да доведу до тога да ме се јако уплаши, а мој је циљ био да помогнем детету.
Професор Иван Настовић је имао једну дивну реченицу: ,,Отров увида се мора давати постепено и у малим дозама.’’ Мој увид информационог преноса са мајке на дете сам оставила за себе, као и информацију злостављања. Одлучила сам да јој само дам вибрацију лека без много образложења.
Дала сам јој водену вибрацију, три капи под језик, ујутру и увече пред спавање, наредних седам дана. Рекла сам јој да ће дете добити вибрације преко ње.
Пошто детету нисам дала ништа, њено разочарење је било видно. Била је шокирана да она нешто треба да пије, и то нешто је била ’’обична вода’’. Она је дошла због детета, а дете није добило никакву терапију. Све јој је то деловало потпуно глупо и наивно. Отишла је љута од мене, не рекавши ни ;,,Хвала“. Једина моја мисао је била: ,,Боже, помози јој, да примени дату терапију, да не одустане.“ Велику наду сам полагала у моју пријатељицу, њену комшиницу, која се сама уверила у моћ хомеопатије, и веровала сам да ће је и она подржати у овом начину лечења.
Све је деловало потпуно необично.
После седам дана, јавила ми се дететова мајка, једним много топлијим тоном. Саопштила ми је радосну вест, да је била са дететом поново код лекара и на ренгедском снимку су установили да нема цисте. Циста је нестала. Дете је лепо ходало, више није шепало. Мајка ме је питала: ,, Шта ћемо даље?“, по томе сам видела да је део њене стврдутности и одбојности пао. Лек је одрадио своје и код ње.
Дошли су по дозу Calcarea carbonica хомеопатског лека којим сам заштитила и ојачала крхку енергију детета. То је најчешће лек који бебама доноси пуно добробити. Дечак је конституционо био типична калкареа. Имунолошки јака беба, округла, мекана, нежна, осетљива. Типична беба.
Објашњење:
Као што само име каже хомеопатија значи “исто се истим лечи“. Што значи да вибрација болести мора да се поклопи са вибрацијом лека. Долази до интерференције таласа, и они се поништавају. Тако болест нестаје. Болест је енергија одређене таласне дужине и учесталости. Ако направимо добру процену лека, ми можемо веома брзо систем вратити у нормалу. Дете је вибрирало здрављем, и конституцијалним леком Calcarea carbonica.
Calcarea carbonica се прави од шкољке. Као што шкољка штити своју мекану унутрашњост од повреде, тако и овај лек штити дете од утицаја околине, посебно у првим годинама живота, по изласку из мајчине уторбе, када је још нежно и осетљиво на утицаје у својој околини.
Rhus-toxikodendron је биљка отровни бршљан. Како се бршљан паразитски омотава око дрвећа у природи, тако се и човек коме треба овај лек осећа везан, без покрета. Осећај који имају људи Rhus-tox је врста илузије да су у свом сопственом дому злостављани, и да дом није место мира и удобности. Ти пацијенти се осећају отровани том ситуацијом, као што је била и моја пацијенткиња. Никада нисам са њом отворено попричала, али сам могла да приметим да однос између њеног мужа и ње није био најквалитетнији. Ту је било неког отрова, који је она стварала и чиме је нахранила своје дете. Некада је то и само илузија незреле жене. Calcarea carbonica је и илузија девојчица из добростојеће породице, ухваћених у замку брака са незрелим мушкарцем, који никад и никако не може да буде њен моћни отац.
Rhus-tox i Calc. су два комплементарна лека. Надопуњују се. Добивши лек, она је поприлично очистила своје,,отрове“ изазване претераном ригидношћу. Тиме је очистила и своје дете, па је циста као последица тог истог ,,отровног“ стања сама нестала. Моја улога је била да тридесетогодишњој, структурисаној, пословној жени ,,мало“ олакшам њену улогу мајке, коју она очигледно није лако носила.
Прошле су године. Једног дана сам отишла да се видим са мојом другарицом, која је била прва комшиница горе поменуте жене. Пролазећи крај њене куће, испред мене, на улици, се појавио дечак који је имао око пет година. Препречио ми је пут и значајно ме погледао. У очима сам му прочитала шеретско зачикавање, јер ми није дао да прођем. Био је много сладак. Насмејала сам, се и одглумила како ме је стварно ухватио у замку. Чула сам како га деда зове, негодујући што је изашао сам на улицу, испред капије. Дечак се окренуо ка деди и рекао: ,,Не брини деко, изашао сам да видим вилу.’’ Након тога се окренуо и отрчао у своје двориште.
Мојом душом се разлила захвалност, пред милошћу Божијег давања.
