DEČAK

Jednoga dana za pomoć mi se obratila žena koja je bila komšinica moje dobre prijateljice. Živele su kuća do kuće. Njen jednogodišnji dečak je dobio vodenu cistu u levom kuku. Dete se vrlo teško kretalo, i cista se naglo povećavala. Lekari su predlagali punkciju i operaciju u slučaju pogoršanja. Moja drugarica joj je predložila da se posavetuje i sa mnom, šta bi eventualno, moglo da pomogne bebi iz domena alternative. Žena je bila vidno uplašena i poprlično skeptična po pitanju alternative. Videla sam u njoj veliku dozu otpora, posebno u predelu ramena, ruku i kičmenog stuba. Izgledala je jako odbojno (hladno, tvrdo, strogo). Nisam je osetila kao majku jednogodišnje bebe. Ništa nije odavala iz predela grudi od te majčinske toplote, kojom obično zrače žene koje imaju malu decu. Bila je visokoobrazovana intelektualka sa jasno definisanim stavovima o životu. Kruta i nefleksibilna. Bebin problem je bio na levom kuku, što je ukazivalo na majku. Po tradicionalnoj medicini leva strana tela je ženska, i odnosi se na genetiku i energetiku žena u polju (majka, sestra, baka, devojka, drugarica, žena, ćerka …), a desna na genetiku i energetiku muškaraca u polju (otac, brat, sin, deda, prijatelj, mladić, muž…).

Deca do sedme godine su u roditeljskoj auri, ili rečnikom kvantne fizike u roditeljskom magnetnom polju. Problem tako male dece, nikada nije njihov. Deca su ogledala svojih roditelja. Svako bolesno dete je samo produžetak patnje svojih roditelja i okoline u kojoj je rođeno. Često su to nesvesni programi emocionalnih patnji kojima roditelji hrane svoju decu. Sve to se dešava iz velike ljubavi, kako roditelja prema deci, tako i deci prema roditeljima.

Pojam individualnog i kolektivno nesvesnog u psihologiju uvodi Karl Gustav Jung (1875-1961.). Iz kolektivno nesvesnog se rađa i pojam porodično nesvesno. Porodično nesvesnim programima se bavio psiholog Leopold Zondi (1893-1986.) između dva svetska rata. Uradio je obimnu studiju od oko 500 porodičnih stabala, i ustanovio neverovatnu činjenicu da se sudbine članova porodica kroz generacije ponavljaju.

Posle Drugog svetskog rata Bert Helinger stvara psihološku metodu lečenja na osnovu jedne stare tehnike koju je video u afričkim primitivnim plemenima, i Zondijeve psihologije porodičnog nesvesnog. Ta tehnika se zove Poredak ljubavi. Danas je jako popularna i veoma lekovita tehnika. Od 1997. godine bila sam aktivan učesnik jedne od prvih grupa koje su se bavile tom terapijom u Srbiji. Jedna od najfascinatnijih poruka u toj terapiji koju sam ja uočila jeste da deca svojom lojalnošću i ljubavlju štite roditelje, i kad je roditelj u problemu dete nesvesno kaže:

,,Bolje ja nego ti, dragi tata.’’

,, Bolje ja nego ti, draga mama.’’

Time deca preuzimaju ,,terete“ svojih roditelja, što dovodi do teških bolesti pa i smrti.

Kod deteta moje gošće videla sam da je sve u redu, problem je bio u majci. Homeopatskom analizom došla sam do leka Rhus-tox. To je lek za različite probleme mišićno-koštanog sistema. Emocionalna slika kod tog leka je zlostavljanje u porodici. Odmah se videlo da je moj slatki mali pacijent bio ’’kralj’’, i da nad njim nije izvršeno nikakvo zlostavljanje. Njegova zdravstvena slika je bila Rhus-tox, i to je bila samo zamka. Majka je cela vibrirala tom informacijom, i kod nje sam videla svu tu zgrčenost koju odaje to stanje svesti. Znači, ona je bila u deluziji zlostavljanja. Naravno da joj to nisam mogla reći, jer bih pokrenula mnoge programe u njoj, koji bi zbog njene odbojnosti mogli da dovedu do toga da me se jako uplaši, a moj je cilj bio da pomognem detetu.

Profesor Ivan Nastović je imao jednu divnu rečenicu: ,,Otrov uvida se mora davati postepeno i u malim dozama.’’ Moj uvid informacionog prenosa sa majke na dete sam ostavila za sebe, kao i informaciju zlostavljanja. Odlučila sam da joj samo dam vibraciju leka bez mnogo obrazloženja.

Dala sam joj vodenu vibraciju, tri kapi pod jezik, ujutru i uveče pred spavanje, narednih sedam dana. Rekla sam joj da će dete dobiti vibracije preko nje.

Pošto detetu nisam dala ništa, njeno razočarenje je bilo vidno. Bila je šokirana da ona nešto treba da pije, i to nešto je bila ’’obična voda’’. Ona je došla zbog deteta, a dete nije dobilo nikakvu terapiju. Sve joj je to delovalo potpuno glupo i naivno. Otišla je ljuta od mene, ne rekavši ni ;,,Hvala“. Jedina moja misao je bila: ,,Bože, pomozi joj, da primeni datu terapiju, da ne odustane.“ Veliku nadu sam polagala u moju prijateljicu, njenu komšinicu, koja se sama uverila u moć homeopatije, i verovala sam da će je i ona podržati u ovom načinu lečenja.

Sve je delovalo potpuno neobično.

Posle sedam dana, javila mi se detetova majka, jednim mnogo toplijim tonom. Saopštila mi je radosnu vest, da je bila sa detetom ponovo kod lekara i na rengedskom snimku su ustanovili da nema ciste. Cista je nestala. Dete je lepo hodalo, više nije šepalo. Majka me je pitala: ,, Šta ćemo dalje?“, po tome sam videla da je deo njene stvrdutnosti i odbojnosti pao. Lek je odradio svoje i kod nje.

Došli su po dozu Calcarea carbonica homeopatskog leka kojim sam zaštitila i ojačala krhku energiju deteta. To je najčešće lek koji bebama donosi puno dobrobiti. Dečak je konstituciono bio tipična kalkarea. Imunološki jaka beba, okrugla, mekana, nežna, osetljiva. Tipična beba.

Objašnjenje:

Kao što samo ime kaže homeopatija znači “isto se istim leči“. Što znači da vibracija bolesti mora da se poklopi sa vibracijom leka. Dolazi do interferencije talasa, i oni se poništavaju. Tako bolest nestaje. Bolest je energija određene talasne dužine i učestalosti. Ako napravimo dobru procenu leka, mi možemo veoma brzo sistem vratiti u normalu. Dete je vibriralo zdravljem, i konstitucijalnim lekom Calcarea carbonica.

Calcarea carbonica se pravi od školjke. Kao što školjka štiti svoju mekanu unutrašnjost od povrede, tako i ovaj lek štiti dete od uticaja okoline, posebno u prvim godinama života, po izlasku iz majčine utorbe, kada je još nežno i osetljivo na uticaje u svojoj okolini.

Rhus-toxikodendron je biljka otrovni bršljan. Kako se bršljan parazitski omotava oko drveća u prirodi, tako se i čovek kome treba ovaj lek oseća vezan, bez pokreta. Osećaj koji imaju ljudi Rhus-tox je vrsta iluzije da su u svom sopstvenom domu zlostavljani, i da dom nije mesto mira i udobnosti. Ti pacijenti se osećaju otrovani tom situacijom, kao što je bila i moja pacijentkinja. Nikada nisam sa njom otvoreno popričala, ali sam mogla da primetim da odnos između njenog muža i nje nije bio najkvalitetniji. Tu je bilo nekog otrova, koji je ona stvarala i čime je nahranila svoje dete. Nekada je to i samo iluzija nezrele žene. Calcarea carbonica je i iluzija devojčica iz dobrostojeće porodice, uhvaćenih u zamku braka sa nezrelim muškarcem, koji nikad i nikako ne može da bude njen moćni otac.

Rhus-tox i Calc. su dva komplementarna leka. Nadopunjuju se. Dobivši lek, ona je poprilično očistila svoje,,otrove“ izazvane preteranom rigidnošću. Time je očistila i svoje dete, pa je cista kao posledica tog istog ,,otrovnog“ stanja sama nestala. Moja uloga je bila da tridesetogodišnjoj, strukturisanoj, poslovnoj ženi ,,malo“ olakšam njenu ulogu majke, koju ona očigledno nije lako nosila.

Prošle su godine. Jednog dana sam otišla da se vidim sa mojom drugaricom, koja je bila prva komšinica gore pomenute žene. Prolazeći kraj njene kuće, ispred mene, na ulici, se pojavio dečak koji je imao oko pet godina. Preprečio mi je put i značajno me pogledao. U očima sam mu pročitala šeretsko začikavanje, jer mi nije dao da prođem. Bio je mnogo sladak. Nasmejala sam, se i odglumila kako me je stvarno uhvatio u zamku. Čula sam kako ga deda zove, negodujući što je izašao sam na ulicu, ispred kapije. Dečak se okrenuo ka dedi i rekao: ,,Ne brini deko, izašao sam da vidim vilu.’’ Nakon toga se okrenuo i otrčao u svoje dvorište.

Mojom dušom se razlila zahvalnost, pred milošću Božijeg davanja.