Posle dvadesetak godina rada na sebi, puno uvida kroz hranu, psihoterapije, vežbe… ustala sam jedno jutro, da decu ispratim u školu i osetila da mi se vrti u glavi. Obuzela me je nemoć, i ja sam mahinalno sela na krevet. U glavi mi je bučalo i osetila sam da imam visoku temperaturu. Muž me je pogledao i zabrinuto pitao: “Šta ti je? Sva si natekla!“ Počela sam da shvatam da su mi sve linfne žlezde otekle od vrata do ispod pazuha, i da mi je jako teško da pomeram prste na rukama, jer su i oni bili otečeni, a hrskavice upaljene. Ni vrat nisam mogla da pomeram levo – desno. Mali mozak i kičmena moždina su me boleli. U krevetu sam shvatila da su mi grudi otečene i upaljene. Desni takođe. Zubi su reagovali na vazduh, a kamoli na hladno.

Tog istog dana muž mi je saopštio da nam je račun firme u banci blokiran, i posle razgovora sa knjigovotstvom ustanovljavamo da nam je firma blokirana od inspekcije. Greškom smo proglašeni nepostojećim. Selili smo se u našu novu kuću, i u novi poslovni prostor. Inspekcija nas nije našle na staroj adresi, i u akciji čišćenja ,,fantomskih firmi“ mi smo postali kolateralna šteta.

Proizvođači smo “Imopleksa“. Radimo vredno i postojimo godinama. To je trebalo i dokazati.

Leto, službe ne rade, račun blokiran, u kući ni dinara, troje male dece, ja bolesna. Milionska kazna za vratom, ako se sa birokratijom ne izborimo. Moj muž danima na plus 40 ,,obija“ vrata raznih službi, bez rezultata. Cela situacija je bila toliko apsurdna da sam se pitala: “Šta se ovo dešava? Da li je ovo neki ružan san? Kad’ ću da se probudim?“

Bolest i finansijski problemi su se desili u isto vreme, bez najave, silovito i snažno. Osećala sam da mi je mir preko potreban pre donošenja bilo kakve odluke. Iskustvo me je naučilo da su radikalni i brzi potezi pogrešni. U narodu se kaže:,,Brzina je od đavola.“

Znala sam da mi telo nešto govori i da samo treba da ga slušam.

U tom periodu smo se preselili u našu novu kuću nakon 16 godina podstanarskog života i tridesetak selidbi. Puno smo se svi energetski istrošili, a ja ponajviše. To je bilo naše prvo leto u svojoj novoj kući. Školska godina je bila na kraju. Trebalo je samo da uživamo, ali…?

Znala sam, iz rada sa ljudima, da naš organizam često dugo čuva neke otrovne, bolesne i teške sadržaje, i otpušta ih u trenutku odmora, kad smo sa viškom slobodnog vremena. Kod klasičnih lekara nisam želela da idem jer taj način lečenja nije u rezonanci sa mojim dubokim životnim uverenjima. Rekla sam mužu da me vodi u bolnicu samo ako padnem u komu. Za alternativu nisam imala novca. Dani su prolazili, ja sam ležala, imala sam homeopatije i “Imopleks“. Odavno sam uvidela da je sve što nam treba obično tu oko nas, pa sam se pitala:   “Kakva je ovo igra, kada ja koja imam pregršt prijatelja alternativaca ni kod njih ne treba da idem jer, da mi treba takva pomoć bilo bi i novca?“

Nisam ništa mogla da jedem. Posebno mi se gadila sva hrana koja je bila ,,zdrava”. Kroz moju glavi su se probijale neke čudne želje. Videla bih palačinku sa čokoladom, šlagom i pored nje ružu iz naše bašte. Ta slika me je toliko činila srećnom, da sam satima gledala ružu i uživala u bogatom ukusu. Godinama (od 1987. kada sam se teško razbolela) koristila sam hranu kao lek. Znala sam da je ova vrsta hrane poslednje što bi bolesnik kao ja trebao da jede, ali meni druga hrana nije prijala i nisam mogla da se nateram ni da probam. Neki drugi dan bih uspela da pojedem samo jednu jagodu iz bašte. Najveći deo vremena sam gladovala. Hrana me nije ni privlačila. Imala sam potpuno čudne želje kao što je smoki sa jogurtom. Tanko isečeno parče pršute sa kus-kusom… Otišla sam na biorezonantni aparat koji je očitao upalu od mozga, kičmene moždine i linfnih čvorova do hrskavice i kostiju.

U narodu postoji izraz:,,Prazna glava đavolja livada“. S’ obzirom da sam bespomoćno ležala u krevetu, bez ikakve ideje, jedino što mi je ostajalo je bila molitva.Time sam zaokupljala svoj um, da ne stvara višak otrovnih misli.

Moj muž je jednog dana pozvao našeg zajedničkog prijatelja bioenergetičara da ga pita, da li on može da pomogne. Čovek mu je rekao da me više ni ne vidi na planeti.

Ja sam to isto osećala. Bila sam pod niskom temperaturom koja me je lomila svako popodne. Videla sam smrt kako sedi na mom krevetu. Moja deca su bila mala, i jedino me je bolelo što ću ih napustiti.

Jedne noći, nakon mesec dana bolesti, bila je strašna oluja. Mene je sve jako bolelo, gromovi su tutnjali, nebo su parale munje. U sobu su mi ušla deca. Polegala su oko mene i na mene, i počeli da plaču. Došao je i moj muž, i kad nas je ugledao i on se rasplakao. Dok su munje parale nebo, svi smo plakali, grlili se. Ja sam od bola jaukala. To mi je jako pomoglo.

Kao da smo svi pustili sve bolno i teško među nama, neki ogroman kamen mi je pao sa duše. I dalje me je sve bolelo od podpazušnih žlezda do malog mozga, ali više nisam bila tako „ukočena“ .

Moj muž se borio sa državnim činovnicima da dokaže da radimo i postojimo. Ja sam ležala u bolovima. U kuću nam niko nije dolazio. Nije bilo nikog ni da mi pomogne. Suđe je bilo više prljavo nego čisto, kao i veš. Povremeno sam „ostavljala svoj bol“, i nadljutskim naporom sređivala kuću, i kuvala nešto za decu. Bila sam jako zahvalna što imam vremena, i što ne radim osam sati dnevno. Mogla sam da se prepustim svom bolu i patnji, dok ne dobijem neki znak šta da radim. Ispod pazuha sam napipavala linfne čvorove. Jedan je bio veličine jajeta. Da ne bih jaukala i time plašila decu, disala sam i molila se. Sa svakim izdahom uz potpuno opuštanje tela, (kao u treningu za bezbolni porođaj) bol je jenjavao. Sa ponovnim udahom i teškim mislima bol je bivao neizdrživ.

Dani su prolazili.

Ja sam se molila.

Kada bih imala jake bolove ponavljala sam srčanu molitvu: “Gospode Bože (udah), uz to sam zamišljala da dah, pun ljubavi i svežine ide direktno kroz srce. Isuse Hriste (izdah) uz osećanje radosti i razlivanje tog osećanja po celom telu. Pomiluj me (udah). Lazarev, ruski iscelitelj, je govorio da je uzrok svih patnji emocija koja nije ljubav. On je predlagao da se setimo svih prošlih događaja u kojima smo se osećali tužno, nezadovoljno, besno, ljuto, bespomoćno, krivo… i vraćamo ljubav.

Kada sam imala malo više snage, praktikovala sam molitvu “Oče naš“. Izgovarala sam je iz duše, i sa dubokom svešću za svaku izgovorenu reč.

U jednom trenutku, tokom molitve kod rečenice: ,,Oprosti nam dugove naše, kao što mi opraštamo dužnicima svojim“, osetila sam užasan bol u predelu srca i celog grudnog koša i kao da se sve u meni polomilo, shvatajući da nikom i ništa nisam oprostila. Potpuno me je probudila i osvestila ta misao, i rekla sam sebi: ,,Ti nikome ništa ne opraštaš!“ Tog momenta je bol postajao neizdrživ.

U trenutku susreta sa rečenicom ’’oprosti mi Gospode onako kako i ja opraštam drugima’’, s’ bolom sam shvatila: ,, Kako će on da oprosti meni, ako ja nikome ne opraštam? ’’, i u svojoj glavi sam mu se obratila: ,, Dobro Gospode, oprostiću.’’ Sve se u meni bunilo: ,, Ne mogu i neću, mnogo je strašno, nije fer, za to nema oproštaja.’’ Tog momenta bol je bio ogroman, i ja sam počela da primećujem da se bol smanjuje i povećava sa svakom mojom dilemom OPROSTITI ili NE. U jednom trenutku, zaglavljena u gorkim mislima, sam se obratila Bogu: ,,Gospode! Ja hoću da oprostim, ali ne znam kako!’’ Pred mojim očima su se pojavila dva divna plava oka, puna topline, ljubavi i saosećanja. Kao da mi je neki glas rekao: ,, LAKO!’’ To me je potpuno zaprepastilo. Reč lako je odjednom počela u meni da proizvodi takvo olakšanje od bola da sam je neprestano ponavljala: Lako! Lako Lako! Lako! …

Ponovo sam počela da se molim, ali gde god sam mogla u molitvi sam dodala reč: Lako!

U roku od sat vremena, svi moji bolovi su prestali, limfni čvorovi na vratu i ispod pazuha su počeli da spadaju i ja sam se osetila potpuno zdravom. Prvi put posle dva meseca, sa radošću sam ušla u kuhinju i počela da raskrčujem višemesečni haos. Dok sam kuvala ručak, na vratima se pojavio moj muž, koji je to jutro kao i prethodnih dva meseca pokušavao da nam ,,oslobodi“ firmu. Vidno začuđen mojim dobrim raspoloženjem ( posle dužeg vremena u kuhinji je bio red, slušala sam neku radosnu muziku i ponovo se osećao miris hrane). Prišao mi je i poljubio me sa rečenicom: ,,Draga moja ženo, meni je danas sve bilo lako. Napokon smo odblokirali firmu.’’

Rekla sam mu da sedne, i da imam nešto važno da mu ispričam.

Ne zaustavljajte se ovde

Više Za Pročitati

ŠTA JE HOMEOPATIJA?

Homeopatija je način lečenja koji se primenjivao hiljadama godina. Bazira se na saznanju da je čovek energetsko biće. Kao energija, i naše telo poseduje određenu

Opširnije

Pretraži više

Ova Priča Ima Jedan Komentar

  1. Avatar
    Jelena

    Kakva priča?!!! Iskrena, poučna i duboka. Hvala, Vanja.

Ostavite odgovor

Close Menu

U skladu sa GDPR pravilima, dužna sam da Vas obavestim: „Ova veb stranica koristi kolačiće(„cookies“ – skripte) koji pomažu da Vam sajt prikaže sadržaj na najbolji mogući način i da Vaše korisničko iskustvo bude olakšano. Ako se ne slažete sa korišćenjem kolačića, napustite sajt i obrišite podatke vezane za ovu veb stranicu. Hvala na razumevanju.“
Korišćenjem veb sajta prihvatate Uslove korišćenja i Politiku privatnosti