После двадесетак година рада на себи, пуно увида кроз храну, психотерапије, вежбе… устала сам једно јутро, да децу испратим у школу и осетила да ми се врти у глави. Обузела ме је немоћ, и ја сам махинално села на кревет. У глави ми је бучало и осетила сам да имам високу температуру. Муж ме је погледао и забринуто питао: “Шта ти је? Сва си натекла!“ Почела сам да схватам да су ми све линфне жлезде отекле од врата до испод пазуха, и да ми је јако тешко да померам прсте на рукама, јер су и они били отечени, а хрскавице упаљене. Ни врат нисам могла да померам лево – десно. Мали мозак и кичмена мождина су ме болели. У кревету сам схватила да су ми груди отечене и упаљене. Десни такође. Зуби су реаговали на ваздух, а камоли на хладно.
Тог истог дана муж ми је саопштио да нам је рачун фирме у банци блокиран, и после разговора са књиговотством установљавамо да нам је фирма блокирана од инспекције. Грешком смо проглашени непостојећим. Селили смо се у нашу нову кућу, и у нови пословни простор. Инспекција нас није нашле на старој адреси, и у акцији чишћења ,,фантомских фирми“ ми смо постали колатерална штета.
Произвођачи смо “Имоплекса“. Радимо вредно и постојимо годинама. То је требало и доказати.
Лето, службе не раде, рачун блокиран, у кући ни динара, троје мале деце, ја болесна. Милионска казна за вратом, ако се са бирократијом не изборимо. Мој муж данима на плус 40 ,,обија“ врата разних служби, без резултата. Цела ситуација је била толико апсурдна да сам се питала: “Шта се ово дешава? Да ли је ово неки ружан сан? Кад’ ћу да се пробудим?“
Болест и финансијски проблеми су се десили у исто време, без најаве, силовито и снажно. Осећала сам да ми је мир преко потребан пре доношења било какве одлуке. Искуство ме је научило да су радикални и брзи потези погрешни. У народу се каже:,,Брзина је од ђавола.“
Знала сам да ми тело нешто говори и да само треба да га слушам.
У том периоду смо се преселили у нашу нову кућу након 16 година подстанарског живота и тридесетак селидби. Пуно смо се сви енергетски истрошили, а ја понајвише. То је било наше прво лето у својој новој кући. Школска година је била на крају. Требало је само да уживамо, али…?
Знала сам, из рада са људима, да наш организам често дуго чува неке отровне, болесне и тешке садржаје, и отпушта их у тренутку одмора, кад смо са вишком слободног времена. Код класичних лекара нисам желела да идем јер тај начин лечења није у резонанци са мојим дубоким животним уверењима. Рекла сам мужу да ме води у болницу само ако паднем у кому. За алтернативу нисам имала новца. Дани су пролазили, ја сам лежала, имала сам хомеопатије и “Имоплекс“. Одавно сам увидела да је све што нам треба обично ту око нас, па сам се питала: “Каква је ово игра, када ја која имам прегршт пријатеља алтернативаца ни код њих не треба да идем јер, да ми треба таква помоћ било би и новца?“
Нисам ништа могла да једем. Посебно ми се гадила сва храна која је била ,,здрава”. Кроз моју глави су се пробијале неке чудне жеље. Видела бих палачинку са чоколадом, шлагом и поред ње ружу из наше баште. Та слика ме је толико чинила срећном, да сам сатима гледала ружу и уживала у богатом укусу. Годинама (од 1987. када сам се тешко разболела) користила сам храну као лек. Знала сам да је ова врста хране последње што би болесник као ја требао да једе, али мени друга храна није пријала и нисам могла да се натерам ни да пробам. Неки други дан бих успела да поједем само једну јагоду из баште. Највећи део времена сам гладовала. Храна ме није ни привлачила. Имала сам потпуно чудне жеље као што је смоки са јогуртом. Танко исечено парче пршуте са кус-кусом… Отишла сам на биорезонантни апарат који је очитао упалу од мозга, кичмене мождине и линфних чворова до хрскавице и костију.
У народу постоји израз:,,Празна глава ђавоља ливада“. С’ обзиром да сам беспомоћно лежала у кревету, без икакве идеје, једино што ми је остајало је била молитва.Тиме сам заокупљала свој ум, да не ствара вишак отровних мисли.
Мој муж је једног дана позвао нашег заједничког пријатеља биоенергетичара да га пита, да ли он може да помогне. Човек му је рекао да ме више ни не види на планети.
Ја сам то исто осећала. Била сам под ниском температуром која ме је ломила свако поподне. Видела сам смрт како седи на мом кревету. Моја деца су била мала, и једино ме је болело што ћу их напустити.
Једне ноћи, након месец дана болести, била је страшна олуја. Мене је све јако болело, громови су тутњали, небо су парале муње. У собу су ми ушла деца. Полегала су око мене и на мене, и почели да плачу. Дошао је и мој муж, и кад нас је угледао и он се расплакао. Док су муње парале небо, сви смо плакали, грлили се. Ја сам од бола јаукала. То ми је јако помогло.
Као да смо сви пустили све болно и тешко међу нама, неки огроман камен ми је пао са душе. И даље ме је све болело од подпазушних жлезда до малог мозга, али више нисам била тако „укочена“ .
Мој муж се борио са државним чиновницима да докаже да радимо и постојимо. Ја сам лежала у боловима. У кућу нам нико није долазио. Није било никог ни да ми помогне. Суђе је било више прљаво него чисто, као и веш. Повремено сам „остављала свој бол“, и надљутским напором сређивала кућу, и кувала нешто за децу. Била сам јако захвална што имам времена, и што не радим осам сати дневно. Могла сам да се препустим свом болу и патњи, док не добијем неки знак шта да радим. Испод пазуха сам напипавала линфне чворове. Један је био величине јајета. Да не бих јаукала и тиме плашила децу, дисала сам и молила се. Са сваким издахом уз потпуно опуштање тела, (као у тренингу за безболни порођај) бол је јењавао. Са поновним удахом и тешким мислима бол је бивао неиздржив.
Дани су пролазили.
Ја сам се молила.
Када бих имала јаке болове понављала сам срчану молитву: “Господе Боже (удах), уз то сам замишљала да дах, пун љубави и свежине иде директно кроз срце. Исусе Христе (издах) уз осећање радости и разливање тог осећања по целом телу. Помилуј ме (удах). Лазарев, руски исцелитељ, је говорио да је узрок свих патњи емоција која није љубав. Он је предлагао да се сетимо свих прошлих догађаја у којима смо се осећали тужно, незадовољно, бесно, љуто, беспомоћно, криво… и враћамо љубав.
Када сам имала мало више снаге, практиковала сам молитву “Оче наш“. Изговарала сам је из душе, и са дубоком свешћу за сваку изговорену реч.
У једном тренутку, током молитве код реченице: ,,Опрости нам дугове наше, као што ми опраштамо дужницима својим“, осетила сам ужасан бол у пределу срца и целог грудног коша и као да се све у мени поломило, схватајући да ником и ништа нисам опростила. Потпуно ме је пробудила и освестила та мисао, и рекла сам себи: ,,Ти никоме ништа не опрашташ!“ Тог момента је бол постајао неиздржив.
У тренутку сусрета са реченицом ’’опрости ми Господе онако како и ја опраштам другима’’, с’ болом сам схватила: ,, Како ће он да опрости мени, ако ја никоме не опраштам? ’’, и у својој глави сам му се обратила: ,, Добро Господе, опростићу.’’ Све се у мени бунило: ,, Не могу и нећу, много је страшно, није фер, за то нема опроштаја.’’ Тог момента бол је био огроман, и ја сам почела да примећујем да се бол смањује и повећава са сваком мојом дилемом ОПРОСТИТИ или НЕ. У једном тренутку, заглављена у горким мислима, сам се обратила Богу: ,,Господе! Ја хоћу да опростим, али не знам како!’’ Пред мојим очима су се појавила два дивна плава ока, пуна топлине, љубави и саосећања. Као да ми је неки глас рекао: ,, ЛАКО!’’ То ме је потпуно запрепастило. Реч лако је одједном почела у мени да производи такво олакшање од бола да сам је непрестано понављала: Лако! Лако Лако! Лако! …
Поново сам почела да се молим, али где год сам могла у молитви сам додала реч: Лако!
У року од сат времена, сви моји болови су престали, лимфни чворови на врату и испод пазуха су почели да спадају и ја сам се осетила потпуно здравом. Први пут после два месеца, са радошћу сам ушла у кухињу и почела да раскрчујем вишемесечни хаос. Док сам кувала ручак, на вратима се појавио мој муж, који је то јутро као и претходних два месеца покушавао да нам ,,ослободи“ фирму. Видно зачуђен мојим добрим расположењем ( после дужег времена у кухињи је био ред, слушала сам неку радосну музику и поново се осећао мирис хране). Пришао ми је и пољубио ме са реченицом: ,,Драга моја жено, мени је данас све било лако. Напокон смо одблокирали фирму.’’
Рекла сам му да седне, и да имам нешто важно да му испричам.
This Post Has One Comment
Kakva priča?!!! Iskrena, poučna i duboka. Hvala, Vanja.